Доносимо вам препоруку за читање књиге: „Пакујем своју библиотеку – елегија н десет дигресија“ (Алберто Мангел)

Библиотеке – болнице душе

У књизи „Пакујем своју библиотеку“ Албертa Мангела која је код нас изашла у издању Геопоетике 2019. године читаоци ће  наћи много више него што су очекивали, поготово они који се одушевљавају рефлексивним штивима. Иоле солидан читалац одмах ће запазити љепоту и оргиналност књиге и осјетити усхићење које може да изазове права умјетност. Читајући је, постајемо узрујани од великог интересовања  и осјећаја да овај писац, велике снаге и знања, има да нам каже нешто што је врло важно, неку тајну од огромног значаја. Стога ова књига враћа наду да је, у овом времену – невремену, још увијек могућа добра књижевност, књижевност по мјери човјека.

Алберто Мангел је особа богатог животног искуства. Рођен је у Буенос Ајресу 1948. године. Дјетињство је провео у Израелу гдје му је отац радио као дипломата, а потом похађао школу у Аргентини. У Европу одлази 1948. године гдје ради као новинар: у Шпанији, Енглеској, Француској и Италији, а средином седамдесетих је био на Хаитију као помоћни уредник у једној издавачкој кући. Пише за часописе широм свијета. Есејиста је, романописац, критичар, антологичар. Од 2015. до 2018. године био је директор народне библиотеке Аргентине.

Оно што посебно импресионира читаоца ове књиге је огромна општа култура којом суверено влада њен аутор. Централно мјесто овог његовог дјела је прича о књигама и библиотекама, виђене из једног посебног угла. Стога ћемо настојати да, што је могуће више, аутентично пренесемо нешто од онога о чему је у њој ријеч.

Многи мисле да је дефиниција појма библиотеке једноставна. Међутим, није. Чак ни они који проведу цијели радни вијек у библиотеци и одатле оду у пензију (поготово код нас), никада не науче што је библиотека и каква би она, у ствари, требала да буде. Њихова представа се своди, угланом, да су библиотеке књиге поређане по полицама.

На питања шта је и шта би требале да буду библиотеке, и која је њихова улога у друштву, Мангеле овом књигом покушава да да одговоре:

„Држава мора да схвати улогу народне библиотеке у држању заједнице на окупу као јединог кохерентног интерактивног и отпорног ентитета – и да у складу с тим обезбеди средства за њено очување. Библиотеке су простор заједничког сећања и искуства. Рекао бих да је без јавних библиотека, и без свесног разумевања њихове улоге, друштво базирано на писаној ријечи осуђено на пропаст. Још су пећински цртежи окупили наше претке у разговору о колективном сећању на лов на мамуте.

Институције, попут народних библиотека, представљају идентитет заједнице и за оне који су у практичном смислу упознати са њима и за оне који то нису, за читаоце подједнако као и за нечитаоце, оне морају да буду отворене за све који желе да се њима служе и мора да се мењају тако да се прилагођавају потребама својих корисника.

Да би била активна, иституција народна библиотека, мора да пронађе начине да стекне нове кориснике и задржи оне које већ има. Праведно друштво, етичко друштво, свакако сачињавају сви грађани, били они читаоци или не. Статистички гледано, знамо да читалаца – поготово читалаца способних за просјетљујуће, креативно читање – има у веома малом проценту у односу на целокупно становништво….

Како да народна библиотека преобрати нечитаоце у читаоце? Мора да уведе и пронађе методе којим би сви грађани постали свјесни значаја читања, најпре као основне вештине, а потом као начина да се подстиче и ослобађа имагинације. Једини сигуран метод да се створи читалац је, барем колико ја знам, онај који још увек није откривен. Можда, подстицањем радозналости. Умјетност читања је нешто интимно, замагљено, тајновито и готово непреносиво. Срећа коју носи читање, као и било која друга срећа, не може доћи на силу“.

Када је Диодор са Сицилије посетио Египат, у првом в. п. н. е, угледао је на улазу у рушевине старе библиотеке урезан натпис: БОЛНИЦА ДУШЕ. Можда је управо то оно чему би требало да тежи једна библиотека.

Свијет је састављен од ствари које захтијевају да буду опажене. Да би библиотеке биле опажене за то се морају постарати, прије свега, библиотекари. Библиотеке требају да садрже књиге интересанте за све слојеве популације-друштава: геј, лезбејке, феминистичке покрете, жртве рата. Оне треба да се бави доказима.

„Губитак ти помаже да се сетиш, а губитак библиотеке да се сетиш тога које је твоје истинско ја. Можда се највећи губитак библиотеке (иако је сваки губитак библиотеке неупоредив) догодио на дан који наши историчари, из непознатих разлога, нису забележили. Та библиотека је послужила као модел за све будуће – Александријска библиотека. О њој не знамо ништа, или скоро ништа, осим што смо за њу чули. Не постоји ниједан опис како је она функционисала, како је изгледала, колико је била велика, ко су били читаоци који су је посјећивали.“ Њу је у 3. вијеку п. н. е. основао Птоломеј I, македонски генерал у служби Александар Македонског, чији је учитељ био Аристотел. Ембрион те библиотеке биле су Аристотелове књиге које је оставио једном своме ученику (Деметрију из Фалерона), а онда су птоломејски владари наредили да се купују, или копирају, књиге из свих крајева за ту библиотеку. Пишући о њој готово век пошто је нестала, Плутарх каже да је нестала у пожару 48. г. п. н. е., који су подметнули Цезареви војници током опсаде Александрије.

Један од првих учењака који је радио у тој библиотеци био је Калимах, грчки пјесник и критичар. Византијска енциклопедија (Суда), из 10. вијека, приписује Калимаху 800 књига од којих је сачувано само 6 химни и 64 епиграма. Калимах је саставио каталог „Свих истакнутих књижевних дјела“ (Пинке), али и тај каталог је изгубљен а чинило га је 120 томова. Калимах је вјеровао да читање обезбјеђује књигама и њиховим ауторима бесмртност.

Према старим изворима, у Александријској библиотеци се налазило 90 Еурипидових драма, 70 (по неким 90) Есхилових, и 123 Софоклове. Од тога је сачувано у цјелости 18 Еурипидових, 7 Есхилових и 7 Софоклових драма. Калимах је умро 240. г.п.н. е. А наслиједио га је Ератостен. Хомер је умрле назвао „тихом већином“.

Мангел даље каже: „Један мени од најдражих одељака у библиотеци је онај у коме су стајали речници. За моју генерацију речници су били нешто значајно. Наши преци су чували своју Библију, или сабрана дела Шекспира, или  кувар Бети Крокер. За ову генерацију трећег миленијума, вољени предмети можда уопште неће бити књиге. Габријел Гарсија Маркес је, док је радио на роману „Сто година самоће“, започињао сваки дан читањем рјечника. Ралф В. Емерсон читао је речник као књижевну посластицу. „У њему нема лажног проповедања“ казао је, „нема претераног објашњавања, и пун је сугестија, сировог материјала за будуће песме и историје“. Владимир Набоков је у Кембриџу пронашао половно издање „Речника тумачења живог руског језика“ и одлучио да сваког дана чита по 10 страница будући да је тако далеко од Русије. Постоје речници кухиње, филма, психоанализе, надреализма, опере, јереси јеврејске религије, бајки, зачина итд  чак и „Речник измишљених места.“

Алберто Мангел каже да је у библиотеци његове школе стајало упозорење. ОВО НИСУ ТВОЈЕ КЊИГЕ: ОНЕ ПРИПАДАЈУ СВИМА.

Ова његова књига врви од рефлексија и занимљивих дигресија. Навешћемо само неке: „Беда, кажу, производи добру уметност. Суштина је у томе да је сиромаштво врлина што је идеја коју су прихватили још рани хришћани; Ми смо осуђени на појединачност; Слике, књиге потхрањују тугу јер нас посјећају колико смо на концу сви ми сами; За уметнике је (према општем веровању) добро да буду меланхолични, тужни, депресивни, несрећни; Циљ савремених народа јест обезбеђење личних повластица; они слободом зову јемство која су политичке установе дале овим повластицама.

Постоје писци који се купају у новцу (којих је признаћемо мање него у осталим категоријама), попут Сомерсета Мома или Норе Робертс. Писац је неко ко је усамљен, мрзовољан и сиромашан.

Кад би се неко попео на небо и погледао уређење света и лепоту звезда, залуд би му било то дивљење, које би иначе било веома пријатно, ако га не би имао пред ким да изрази.“

Књига Алберта Мангела, „Пакујем своју библиотеку – Елегија и десет дигресија“ може да се позајми и у Народној библиотеци „Иво Андрић“ у Челинцу.

Момчило Спасојевић

(“Челиначке новине”, број 269)