Славко Јунгић (1946 — 2002) рођен је у Марковцу (Челинац) 1946. године, школовање је започео у Челинцу, да би га наставио у бањолучкој Учитељској школи у којој је био један од најдаровитијих ђака своје генерације. Нарочито се истицао својим књижевним и глумачким талентом. У доброј мјери Учитељска школа у Бања Луци била је претеча данашње Академије умјетности. У монографији о овој школи под називом „О школи с љубављу“ записано је да се половином 1963. године појавио школски лист, а посебно се хвали поезија Славка Јунгића и објављује његова првонаграђена пјесма „Плесачима по Црвеним маковима“ за коју је речено да је „саткана од модерног и симболичког ткива које своје коријене вуче од Дучића до Попе“. У њој млади Јунгић упућује поруку: Губили сте очи у сумрацима, Ви вихори бесних оркана Тако је започео његов пјеснички пут. По завршетку Учитељске школе, краће вријеме ради као учитељ, а онда одлази у Нови Сад да студира књижевност код тамошњих изванредних професора: Бошка Новаковића, Драгише Живковића, Сретена Марића и других. Након завршених студија у Новом Саду Славко се враћа у свој родни Челинац и ради као професор. Поезију пише, али је не објављује. То чини и након пријевременог пензионисања. Пријатељима је говорио: „Кад сједнем за сто с намјером да напишем пјесму, не да ми се“. Својим боемским начином живота новинарима је био честа инспирација за репортаже, а угледне новине тога доба неријетко су му уступале по цијелу страницу. У тим репортажама остало је записано: „Поезија је Јесеју све у животу; први је комплетан челиначки пјесник; адресе становања нема, он станује у поезији; већ у младости стекао је титулу пјесника, веће није ни желио, а могао ју је досегнути да је хтио; иако је петнаестак година одвојен од учионице, у току је актуелних књижевних и политичких збивања, итд. Тек 1997. године група Славкових пријатеља окупљених око Народне библиотеке „Иво Андрић“, професор Спасојевић, власник челиначке штампарије «Дизајн» Душко Пејаковић и Борислав Максимовић, подржани од Славковог синовца, припрема и објављује његову прву збирку пјесама „У води облаци“, са 68 пјесама. Није то био лак посао јер Славко своје пјесме није скупљао него их је поклањао конобарицама, трговкињама, пријатељима. Славко се свом књижевном првенцу обрадовао као што се родитељ дјетету обрадује. Збирка је промовисана, а гдје би другдје него у кафани, најчешћем Славковом свратишту, у «Плажи», пред неколико десетина угледних Челинчана и истакнутих универзитетских професора и књижевника. Упркос силној жељи да на своју прву промоцију дође тријезан, није се успио одупријети силној треми и узбуђености које су га заокупљале.
Друга Славкова збирка ЗРЕЊЕ БОЛА, изашла је у издању „Ослобођења“, Српско Сарајево, 2001. године, и садржи 58 пјесма. А онда, прохладног предвечерја 14. фебруара 2002. године, на путу Челинац – Јошавка у мјесту Штбре, Славко је несретним случајем стардао у саобраћајној несрећи као пјешак у 56. години живота.
Општински одбор Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” из Челинца, Винарија “Јунгић” и Народна библиотека “Иво Андрић” из Челинца сваке године расписују конкурс за додјелу књижевне награде “Славко Јунгић Јесеј”.
За ову књижевну награду могу конкурисати аутори млађи од 30 година са необјављеним радовима, са најмање пет пјесама или једним прозним радом (приповијетка, есеј, путопис).
